Grobari kroz istoriju

Po završetku Drugog svetskog rata omladina po svim većim gradovima zemlje okrenula se fudbalu. Tako je i Beograd ubrzo podeljen na dva tabora. Fudbalski klub Partizan, tada crveno-plave boje, svoje prve simpatizere stiče u delovima glavnog grada poput Čukarice, Senjaka, Topčidera... U to vreme nije bilo organizovanog navijanja, nego su navijači samo ovacijama i aplauzima dočekivali i ispraćali igrače i proslavljali postizanje golova.
Krajem pedesetih godina Partizan je učestvovao na jednom prestižnom turniru u Južnoj Americi na kojem je pored ostalih pobeđen i moćni Juventus. Vlasnik torinskih crno-belih čestitao je Partizanu i u znak poštovanja poklonio garnituru prugastih dresova, onih po kojima će Partizan ubrzo postati prepoznatljiv u celom svetu. Tada je zvanično promenjena osnovna klupska boja u crno-belu, a Partizan je bio prvi klub u zemlji koji se odrekao “obavezne” plave, bele ili crvene boje na dresu. Baš u to vreme na stadionu JNA pojavljuju se i prve zastave na štapovima, da bi se prvi oblici organizovanog bodrenja Partizana mogli vezati i za godinu najvećeg klupskog upeha. Početak šezdesetih donosi crno belima tri vezane titule, a potom i finale kupa evropskih šampiona u sezoni 1965/66. U toj sezoni, kada se utakmice nisu delile na manje važne i više važne, navijači Partizana, oni sa zastavama, čegrtaljkama i voljom za navijanje okupili su se na južnom stajanju. Odlasci na gostovanja više nisu bili retkost, a atmosfera na utakmicama protiv najvećih evropskih klubova bila je spektakularna. Pun avion Partizanovaca otputovao je na polufinale u Mančester, da bi sve kulminiralo organizovawem navijačkih autobusa za odlazak na finalnu utakmicu protiv Reala u Brisel. Vodeći gol navijači Partizana proslavili su masovnim utrčavanjem na teren gde su podelili radost sa igračima.
Prvi tansparenti i šalovi pojavljuju se početkom sedamdesetih, kada se i pojavljuje ime Grobari. Naime, simpatizeri omraženog komšijskog tima pokušali su više provokativno da Partizan i njegove navijače nazovu tim imenom, aludirjući na crno belu boju i Humsku ulicu, ali je naziv Grobari rado prihvaćen od strane svih partizanovaca. Nastale su i prve navijačke pesme, a grobari su se pred svaku utakmicu okupljali kod česme na Terazijama, odakle su u nepreglednim kolonama hrlili ka stadionu. Pun sjaj Grobari doživljavaju u sezoni 1975/76. kada se u velikom broju odlazi na sva gostovawa, a epitet “najverniji”, dobijen je nakon poraza od splitskog Hajduka na sadionu JNA rezultatom 1-6. “Bili” su postizali golove ali se pesma sa juga orila kao da je Partizan postajao prvak sveta, da bi stadion eksplodirao nakon počasnog pogotka. Trka za titulu trajala je do poslednjeg kola. Hajduk je na Karaburmi pred skoro dvadeset hiljada navijača, od čega su dve trećine činili Grobari, igrao samo 1-1 sa OFK Beogradom i tako prepustio Partizanu titulu. To je bio signal za Grobare na stadionu u Ljubljani da utrče na teren i proslave šampionsku titulu. Igrači su izneti na rukama, a slavlje je trajalo nekoliko dana. Tada je uspostavljena veoma bliska veza između navijača i igrača Partizana, koji su često kasnije kretali na gostovanja tek kada bi se uverili da su krenuli i navijački autobusi. Naredne godine protekle su u apsolutnoj dominaciji Grobara koji su postavili temelje modernog navijanja i pravila ponašanja na tribinama kod nas. Sve on što su Grobari radili sedamdesetih, drugi domaći navijači počeli su pet i više godina kasnije. Čast crno bele boje branila se u okršajima sa svima ko je imao hrabrosti da se suprostavi. Osim na fudbalskim stadionima grobarska pesma orila se i na svim drugim sportskim borilištima.
Nova generacija momaka koja je na navijačku scenu stupila početkom osamdesetih godina unela je mnoge novine. Napravljeni su novi transparenti, moderni barjaci, koriste se bubnjevi i pirotehnika. U drugoj polovini osamdesetih svaki kraj Beograda imao je grobarsku ekipu (Commando, Front, Untouchables, Padinjak, Sextons Lions...), koja je svaka za sebe bila po nečemu prepoznatljiva. Grobari su svoju vernost i fanatizam dokazivali upravo na utakmicama kada je ekipa nizala loše rezultate. U novembru 1984. godine svi osim Grobara mislili su da će revanš utakmica kupa UEFA protiv Kins Park Rendžersa biti samo puka formalnost, nakon debakla u Londonu 2-6, Grobari su opravdali slogan “Za sve se navija Partizan se voli”. Stadion JNA bio je krcat puna dva sata pre početka meča, a igrči engleskog tima bili su u šoku od zvižduka i huka koji ih je dočekao još dok su u odelima izašli da prošetaju terenom. Nakon spektakularne utakmice koju su crno beli dobili 4-0, zahvaljujući prvenstveno navijačima. Izjave članova ekspedicije KPR-a kako su im se noge odsekle pred uzavrelim tribinama samo je dokaz da su Grobari najzaslužniji za veliku pobedu.
Na gostovanja se kretalo kao da se odlazi u rat, a sa njih se vraćalo sa oreolom pobednika. Najraznovrsniji navijačko-huliganski podvizi bili su nešto o čemu su navijači drugih klubova samo maštali. Grobari su na putu za Sarajevo demolirali voz i stanicu u Šidu, sukobivši se pri tom sa policijom koja je tada prvi put pozvala u pomoć specijalce sa psima. Dve godine pre toga mnogo krvavija bitka vođena je za prvomajske praznike u Vinkovcima kada se crno beloj “kaznenoj ekspediciji” suprotstavilo čitavo stanovništvo grada. Ipak i ta bitka je dobijena. Iste sezone prštalo je i u Maksimirskoj šumi kao i na mnogim drugim stadionima širom zemlje. Krajem osamdesetih godina Grobare su zapamtili Milano, Rim, Bukurešt, Marakana, Mostar, Zagreb (posebno), a o atmosferi na utakmicama protiv Borusije, Rome, Intera, Sosijedada dugo se pričalo. Parola “Mi smo Grobari najači smo najači” iz utamice u utakmicu imala je sve više opravdanja. Dominacija Grobara trajala je dugi niz godina, a što je najzanimljivije veliki broj momaka iz tog vremena i danas je redovno na jugu. Devedesete nam donose ratove, sankcije, raspad zemlje i sveopštu bedu. Fudbal i dešavanja u njemu nikad više nisu bili isti. Odlazak u Zagreb, Split, Sarajevo, Skoplje, Zenicu, Rijeku, itd. nove generacije Grobara zamenile su gostovanjima u Kragujevcu, Smederevu, Kruševcu, Novom Sadu, Nišu, Crnoj Gori... 1992. godine, baš pred osvajanje evropske krune u košarci, Grobari uz pomoć uprave fudbalskog kluba osnivaju navijčko udruženje “Agencija Grobari”, čiji je osnovni cilj bio organizovanje odlazaka na gostovanja i izradu navijačkih rekvizita. Otvaraju se prostorije na stadionu za navijače i sve funkcioniše prvih godina kao u bajci. Izrađuju se prvi vezeni šalovi sa natpisom, majice, nove zastave, velike šetalice, izlazi kaseta sa navijačkim pesmama. Sa košarkaškim klubom ide se svuda po Evropi (Bolonja, Atina, Po, Trevizo). Na utakmicu protiv Jugoplastike, koja je igrana na neutralnom terenu u Solunu, Grobari su putovali sa četrdeset autobusa. U znak zahvalnosti za pruženu izuzetnu podršku tokom takmičenja u košarkaškoj ligi šampiona 1998. godine klub je navijače častio odrganizovanjem odlaska u Barselonu na “final four”. Sa fudbalerima se putuje u NJukasl, Rim, Bukurešt. Ipak svaka bajka ima svoj kraj pa se tako krajem devedesetih jedan deo navijča ograđuje od “navijačkih” aktivnosti pojedinaca i osniva klub navijača Partizana “Južni Front” koji su jedno vreme delovali na jugu, da bi se ubrzo preselili na istočnu tribinu (odnosno severnu na većim utakmicama).
“Agencija Grobari” zvanično je ugašena u oktobru 1999. godine. U 15-om minutu večitog derbija nakon vodećeg gola Saše Ilića jug se pretvorio u buktinju. Upaljeno je na desetine baklji i raketa, od kojih je jedna završila na severnoj tribini i tom prilikom usmrtila protivničkog navijača. Sto pedeset Grobara je privedeno, a njih desetorica nakon saslušanja zadržano je u pritvoru. Tokom cele sezone policija je vršila neviđeni pritisak na Grobare. Naredne sezone uspostavljeni su novi odnosi sa upravom koja odobrava i pomaže osnivanje novog fan kluba “Grobari 1970”. Odlazi se na inostrana gostovanja sa fudbalskim klubom u Minhen, Prag, Beč (gde je bilo nekoliko hiljada navijača crno belih). Prave se novi rekviziti, snimaju navijačke pesme... U isto vreme nezavisni “Južni Front” iz sopstvenih izvora finansira izradu zastava, šalova, nabavku pirotehnike, putovanja...
SEZONA 2003/04 Sa trenerom Lotarom Mateusom, Partizan je ušao u ovu sezonu sa ambicijama da odbrani titulu i dogura što dalje u Evropi. Ipak nakon prodaje dvojice najboqih igrača (Vukića i Lazovića), i polovičnog uspeha tokom pripremnih utakmica na turniru u Švajcarskoj (gde su Grobari iz dijaspore odrali od batina zagrebačke BBB) malo ko se nadao da će ova sezona biti uspešna. Još kada je posle prve utakmice protiv švredskog Đurgardena, u Beogradu izboren samo remi 1-1, mnogi su mislili da je evropska avantura završena na samom početku, ali golom u gostima oko petstotina Grobara uglavnom iz dijaspore proslavilo je na stadionu u Stokholmu plasman u treće kolo. U odlučujućoj utakmici za ulazak u ligu šampiona savladan je Njukasl na Sent Džejms Parku posle izvođenja penala. Kada je Ćirković postigao pobedonosni gol dvestotinak Grobara (sedamdeset ih je doputovalo iz Srbije, a ostatak su činili Srbi iz Engleske) “popadalo” je od radosti po tribinama, a slavlje na ulicama širom Srbije trajalo je celu noć. Plasmanom u Ligu šampiona Partizan je postigao najveći uspeh u novijoj istoriji srpskog fudbala. Žreb za takmičenje po grupama nije bio naklonjen crno belima. Izvučeni su Real Madrid, Porto i Olimpik. Grobari se ni malo nisu obradovali činjenicom da je najbliže gostovanje udaljeno od Beograda preko 1.500 kilometara i da ni jedan od tri kluba nema navijače koji će ih u većem broju prezentovati u srpskoj prestonici (Portovih i Realovih nije ni bilo, dok je Olimpik imao podršku grupice od svega stotinak fanova). Ipak na gostovanjima u Marseju i Madridu Partizan je imao brojnu podršku od preko petstotina, odnosno hiljadu navijača iz svih krajeva Srbije i Evrope. Atmosfera na domaćim utakmicama lige šampiona bila je dobra za fudbalsku javnost (predstavnike UEFA, upravu kluba, novinare...). Stadion je u sva tri meča bio pun, nije bilo incidenata zbog kojih bi klub trpeo posledice. Jug je goreo protiv Olimpika i pravio koreografije na prva dva meča, “Južni Front”, sada već tradicionalno navijao je sa severa.
Hala Pionir je na utakmicama košarkaške Eurolige uvek bila krcat, a atmosfera brazilska. Često su se košarkaši Partizana i posle poraza vraćali na bis kako bi pozdravili fanatične Grobare. U zvaničnoj anketi FIBA Partizanova publika je proglašena najbučnijom u Evropi.
Za kraj treba izdvojiti i još jedan kuriozitet. Naime Grobari su prva navijačka grupa na prostorima bivše Jugoslavije koja je otišla na gostovanje u Hrvatsku. Utakmica između Cibone i Partizana u okviru ovosezonskog takmičewa Evrolige prisustvovalo je na opšte zaprepašćenje celokupne javnosti tridesetak najhrabrijih navijača crno belih (uglavnom “Južni Front”) koji su na razne načine doputovali do Zagreba i pojavili se u hali. Bio je to šok kako za domaće navijače i policiju tako i za igrače i kompletno rukovodsvo košarkaškog kluba Partizan. Svaki naredni pokušaj bilo kojih navijača da odu u jednom ili drugom pravcu uvek će biti u senci grobarskog podviga.

-Ukoliko iko ima šta da doda može ispod da napiše-