Форси 1987.

Почетак UF је везан за буђење свести српског народа које се десило осамдесетих година. После скоро пола века трулежи под комунистичким режимом тих година се полако враћа грађански дух Београду и као последица развија се низ нових структура. Главна мотивација за развој UF је било веровање да је време комформизма и националног спутавања прошло и да предстоји време слободе грађанства и националне свести. Дакле, UF је створен од стране људи који нису били део комунистичког система и који су кроз ФК Рад нашли начин допринесу развоју свести Београда и Србије.

У почетку је било релативно мало људи, али, за разлику од многих других организација, оно што је чинило ову групу јединственом били су квалитет људи и визија. Прва генарација UF је била квалитетна. Организација групе је функционисала беспрекорно, дошло је до логичке поделе рада, и с обзиром на број људи у групи UF је постизао много више него навијачи већих тимова. На гостовања је ишло у просеку од 50 до 75% људи из групе што је била права реткост. Једно од основних веровања прве генерације је било квалитет испред квантитета тј боље имати малу групу са квалитетним људима него велику групу која се ретко појављује на утакмицама,у навијачком жаргону –боље 10 правих него 1000 манекена. UF је увек имао дугорочну визију.

Та визија је најбоље осликана на једној од раних скица трибине стадионa Краља Петра. На скици се налази западна трибина где је доњи део велика шарпата у плаво белој боји. Визија се и остварила неких 10-ак година касније на прослави десетогодишњице групе. Рани период између '87. и '92. дефинише више догађаја који се и данас помену у београдским навијачким круговима. Тај период би се могао дефинисати као период изласка из анонимности и почетак онога што је уследило средином деведесетих година.

Дакле, сазревање групе се дешавало у више праваца. Као прво UF је поседовао два транспарента која су по дизајну спадали по мишљењу многих међу најлепше и најбоље у бившој држави.

Прва озбиљијнија бакљада је направљена у лето 1990. године на маракани. Прва кореографија је направљена недуго затим. UF, иако у малом броју, су се понашали као велика навијачка група, што значи без обзира на то да ли се игра у Београду или на страни UF је приређивао нешто ново на свакој утакмици а важно је истаћи да су Радовци били једини који су уз навијаче режимских тимова посећивали Хрватску и Босну.

Прва екипа се такође одликовала храброшћу а о томе сведоче многи отети транспаренти. Остаће упамћено да је и у Супертифу 1990. године изашао чланак о нашој групи.

Период између '92. и '94. је период затишја јер је доста момака отишло на ратиште, доста их је и изгубило животе а један део групе се расуо по свету.

Међутим, '94. године долази до тоталне реорганизације групе и нове снаге уз пар старијих започињу нешто што је касније названо UF експанзија. Почиње се поновним одласцима на гостовања, ширењем групе, доласком нових чланова... Прекретница је свакако била утакмица са Звездом '94. на Бањици. Тада су UF просто разнели цигане што је у навијачком свету одјекнуло као бомба. До тада неприкосновени Цигани су били понижени од стране Радоваца којима је растао рејтинг из дана у дан. Тих година су скретали пажњу на себе својим ставом да не узмичу ни пред киме а најмање пред режимском полицијом. Иако далеко малобројнија од режимских група, UF су били окарактерисани као најекстремнији и најагресивнији а због свог израженог национализма и отпора према тадашњем режиму бивају сатанизовани у свим медијима и терорисани од стране милиције. Међутим упоредо са тим расла је и популарност Радоваца међу долазећим генерацијама. Све више младих се окреће Раду али се са правом може рећи да су UF заслужни за буђење тифо сцене. Доказали су Србији да постоји више од два тима на њеној територији. Више није био фазон доказати се и потући се са Циганима или Гробарима сви су желели да се докажу баш против Радоваца. Додуше, то су покушавали углавном на свом терену јер од '92. до '97. само су Цигани долазили редовно на Бањицу што говори о јачини групе.

Када су изборили статус у навијачком свету почели су полако да доказују како су у свим сегментима најбољи. Постали су авангарда српске навијачке сцене. Одскакали од осталих по оргиналности и по начину размишљања настављајући пут који су крчили момци из прве генерације Форса. Радовци су имали оригиналне песме и оригиналне мелодије које су касније сви препевавали и копирали, први су почели са малим заставама 2х2 које сада користе све навијачке групе на овим просторима што такође можемо рећи и за заставе на два копља. '95. године су направљени први бар шалови на овим просторима који остали почињу користити пуне две године касније. Једноставно, Радовци су постали звезда водиља на српском навијачком небу. Оно што посебно осликава навијаче Рада јесте да никада за време свог постојања нису себе искомпромитовали стављајући се у службу неког политичара или партије што није одлика осталих група. Увек су истицали Српство али је Рад био изнад свих политичара и изнад сваког појединца. У другој половини 90-тих, број UF је порастао у односу на претходне године. То се најбоље видело на прославама 40 година Рада (98), и 10 година UF (97) које су прослављене на утакмици против Хајдука, истог дана када се на Маракани играо режимски дерби. То је био још један доказ да UF нису никаква Гробарско/Циганаска секција као што су то биле неке мање београдске групе. Осим неколико сукоба са Циганима, UF у овом периоду нису имали неке веће сукобе са осталим групама. У неколико наврата су неке мање групе посећивале Бањицу. Некима се то завршило само на покушају. Насупрот томе, са режимском полицијом је било сукоба у небројено наврата: Кула, Будва, Крушевац, Земун (неколико пута), Маракана, Бањица, Смедерево...

UF узимају учешће и у политичким дешавањима почетком новог миленијума. Активно су учествовали у рушењу режима Слободана Милошевића, али се након тога, за разлику од неких других група, не окрећу новонасталом режиму, већ и даље остају верни само Србији и Раду.

2002. је прослављена и 15-годишњица групе. То је била прилика да се окупи велики број UF, како садашњих чланова, тако и неких бивших, којима је Рад и даље у срцу. Данас UF чврсто држи своју позицију на српској навијачкој сцени. Многе ствари, и добре и лоше, су подједнако доживљаване уз наш клуб. Оно што сви чекамо су неки бољи дани, и надамо се, излазак UF и Рада не европску сцену.

И поред велике подршке својих навијача у сезони 2002/2003 ФК Рад није успео да избори опстанак у првој лиги.Утаккмицу задњег кола у којем се одлучивало о прволигашком статусу наредне сезоне обележили су велики нереди навиајча Рада и полиције како на стадиону тако и ван њега.Први пут од кад постоји организовано навијање на нашим просторима десило се да је полиција на стадиону пуцала из ватреног оружја.Том приликом је рањен камерман РТС-а.